Igre na sreću su u Srbiji nedovoljno uređena i kontrolisana oblast, s prevelikim sivim tržištem u odnosu na legalno. Jakta je udruženje legalnih priređivača, ovlašćenih servisera i proizvođača opreme za igre na sreću. Jedna smo od 23 članice evropske federacije nacionalnih asocijacija. Već nekoliko godina sarađujemo s vladinim institucijama koje donose odluke u vezi sa igrama na sreću. Naročito smo upućeni jedni na druge u konsultacijama o tehničkim standardima igara jer tehnologija izuzetno brzo napreduje,a dobre kontrole nema bez njenog poznavanja.

Da bi neko od priređivača igara na sreću u ovom sektoru legalno poslovao mora da ima najmanje 150.000 evra upisanog kapitala i minimalnu bankovnu garanciju od 30.000 evra. Mora da ima prostorije, zaposlene, odgovarajuću opremu. Problem je u tome što kad zadovoljite sve te uslove onda sterame uz rame s onima koji rade bez dozvole. Jer u ovoj oblasti je slaba kontrola. Nelegalnim kladionicama bavi se jedino MUP, ali bez dovoljno ljudstva na terenu.

Dodatni problem je internet klađenje. Prema nalazima vladinih službi, do sada je registrovano više od 70 takvih sajtova iza kojih stoje domaće ili inostrane kompanije. Ništa od toga nije oporezovano ni kontrolisano. Međutim, država je nemoćna: nedostaju propisi, a često i volja da se s tim raščisti. Na primer, igre na sreću su zabranjene za osobe mlađe od 18 godina, ali radnik u kladionici nema pravo da legitimiše posetioce.

Kao predstavnik Jakte, predsednik sam komiteta za odgovorno priređivanje igara na sreću Evropske federacije, a suočavam se s tim da u našoj zemlji ne možemo govoriti o odgovornom priređivanju. Nedostaju propisi i kontrola. Samim tim, moguće su prevare. Pa i kriminalne radnje, kao što je utvrđeno u policijskoj akciji ,,Amfiteatar”, kada su uhapšeni vlasnici nekih kladionica, ali i pet inspektora uprave za igre na sreću Ministarstva finansija.

Jakta je prošlog oktobra dostavila ministarstvu predlog mera za uređenje odnosa u ovoj oblasti.U tom predlogu preuzeli smo mnoge standarde iz zemalja EU. Mere se odnose na kontrolu ispravnosti kocke i klađenja, kao i na kontrolu mašina. Međutim, kod nas te mašine nemaju čak ni uputstvo za upotrebu prevedeno na srpski. Kad kupujete peglu, uputstvo mora da bude prevedeno, a kad dajete svoje pare za kocku – ne mora.

U Srbiji trenutno imamo 73 preduzeća koja se bave priređivanjem igara na sreću. Imamo oko 20.000 registrovanih slot-aparata i 1.800 registrovanih kladionica. Naknada za korišćenje jednog aparata je 60 evra mesečno, što znači da preduzeće koje ima 100 aparata mora da isporuči državi najmanje 6.000 evra. Ukupan godišnji prihod države od svih igara na sreću u Srbiji je 45 miliona evra. U našem udruženju pojedina preduzeća imaju po pet-šest miliona evra kapitala. Imaju aparate novijih generacija koji koštaju od 15.000 do 20.000 evra. Ali ima i onih od 300 evra, iz takozvane garažne proizvodnje. Pored preduzeća udruženih u Jaktu, imamo i 46 onih koje rade legalno, ali nisu članovi udruženja, i imamo udruženje UPIS u kojem su tri kompanije (,,Mocart”, ,,Meridijan” i ,,Atlantik”).

Mimo svega ovoga je crno tržište na kome se, prema procenama, mesečno vrti od 500.000 do milion evra. Mi smo 2010. godine, na osnovu objavljenih novinskih oglasa, ponudili ministarstvu informaciju o 3.500 kladionica koje rade nelegalno. Kad se taj broj pomnoži s taksama koje se u proseku plaćaju dobijamo podatak o tome koliko država gubi zbog odsustva prave kontrole. Ili ako pomenemo saznanje o 70 internet kladioničara i o tome da je najmanja taksa za njihov rad 10.000 evra. Samo na osnovu toga dolazi se do 700.000 evra mesečnog budžetskog gubitka.

Internet igre će se kod nas tek razviti. U školama bi trebalo govoriti o opasnostima od toga, kao i od učestvovanja dece u kocki i klađenju. Roditelji se na decu ljute kad idu u kladionice, ali kad neko od njih donese novi telefon koji je kupio od para sa klađenja onda ćute. Pogotovo što se kod nas smatra da kladionica nije kocka. Čak se neki roditelji ponose i kažu:,,Sposobno mi jedete, zna da predvidi rezultat”. Ako zbog kupljenih patika ima te tolerancije onda tinejdžere ništa neće zaustaviti da se time bave. Pogotovo što ima takvih igara koje ih mame da se time bave. Neke se priređuju tako što uvek mislite da ste vrlo blizu dobitka. Izuzetno vam malo fali, ali to se ponavljau nedogled. Obaveza priređivača je, međutim, da organizuju odgovorne igre.

Rešenje nije u zabranama, kao što je slučaj u Rusiji (osim u četiri oblasti), jer to otvara put nelegalnoj kocki. Ljudi imaju potrebu za igrom i kockom i to im treba omogućiti, ali samo uz jasna pravila i punu kontrolu.

Predsednik udruženja Jakta, Mirjana Aćimović

Ceo članak možete pročitati ovde.